Da ne bih pravio dugačke uvode, želeo bih da predstavim sliku o sebi i činjenicu da sam bio skrajnut od trenutka izlaska iz majke. Moja majka živela je u straćari od lima, kartona i imala je zemljani patos. Čak su se par puta i pečurke zapatile. Pobegla je odatle sa 16 godina kod moga oca, starijeg od nje 6 godina. Imala je pakleno detinjstvo.
Otac mi nije bio željeno dete, moja baka se stezala do bola da se ne vidi da je trudna. Kada se porodila, deda mog oca nije priznao i poslali su ga da odrasta kod svoje tetke, koja se Pedesetih i Šesdesetih godina okupljala u tom stanu sa ženama u crnini. Molile su se Bogu, a zvali su ih Bogomoljke. Sa 18 godina, mom ocu je ona umrla, i tada je počeo da se druži sa bratom i tri sestre. Deda koji ga se odrekao u to vreme je bio sitni lopov i kao takav je bio često u zatvoru. Majka me je rodila sa 17 godina i trudila se koliko je mogla da me pravilno vaspita, ali bila je neiskusna, nenavikla na dete, tj mene. Šta kažete, kakav par su mi bili roditelji.?
Ceo život ja sam rastao sam, i tako postaju delikventi reći ćete, ali ne, slučajno sam naučio da čitam sa malo više od 5 godina. Dok su moji drugari igrali fudbal, ja sam pored igrališta čitao sve što mi dođe pod ruku.
Već tada je bilo jasno da nemam neke šanse za normalan život. Jer od koga sam učio život u porodici? Od oca i majke nikako, ni oni to nisu naučili. Još je moj otac povremeno pio i opija se, pa bi postao čudovište koje je tuklo moju majku. Tako da ga je ona napustila posle jedne tuče i razvela se od njega.
Da li sam imao šanse da postanem emotivno zreo?Nikako, pa to tada nije bio moj posao. Toliko za sad, kasno je, nastavljam sutra. Hvala na pažnji
